Iz "Virovitičana" broj 4. dne. 2. veljače 1907. godine.

Za 3 dana, iza kako su narodni zastupnici gg. Dr. Frank i  Dr. Lorković stavili svoje poznate predloge u saboru, znala je za njih ciela Virovitica. Govoreno je mnogo u saboru, ali do zaključka nikakova ipak došlo nije. Spomenuta 2 predloga zato su odjeknula tako brzo medu narodom, jer to su njegove želje, njegova misao, njegov život.
Ovdje ću napisati njekoje rieči, što mi ih reče jedan pučanin - Virovitičan, čovjek od motike i pluga, ovaj čovjek, koji čini ogromnu većinu Virovitice - a zadnji je. "Evo vidite, reče on, govori u saboru po 2 sata jedan čovjek, a da u mojoj sobi govori, ja bi ga bacio napolje. Eto vidite, mi svi paori, pa idite kuda god hoćete po Hrvatskoj i Slavoniji, svi mi hoćemo, da svaki na svom zemljištu smije da lovi. Mi to želimo, ali sabor naš to neće i ne želi.
Kaki je to sabor, je li to naš sabor? Mi želimo, da se peče rakija za potrebu kućnu, ali to neće oni, koje smo mi poslali, da rade to jest koji bi morali da rade što mi želimo. Mi ne želimo ono što je nemoguće, ali to je moguće - čemu tolike finance plaćati, ta oni više koštaju nego se ispeče kod ljudi rakije. Mi želimo neka se zato metne veći porez na tvornice špiritusa. Zašto mi bježimo u Ameriku, jer tamo narod ravna sobom, a kod nas sabor nama ravna. A gdje bi jedan sabor - 100 ljudi znao koliko narod - milijuni. Istina na papiru i kod nas narod ravna sobom - zakon je - ali se nemože oživotvoriti.

A sad čujte glede našeg spajije imetka. Mi želimo da nama i našoj djeci ostane ta zemlja - 5.000 jutara je oranice, a 10.000 jutara šume.
Nas Virovitičana ima 7.000 duša a imamo zemlje 5.000 jutara. Mi smo kadri, da to po malo isplatimo. Vi niste bili u spajinskoj šumi, nego da vidite kaki tu ima proslova. Da se po malo prodaje i opet sadi čestito ta šuma - samo bi drveće isplatilo tu šumu i dobar dio zemljišta. Evo vidite na dušu ne dolazi u Virovitici ni 1 jutro zemlje pa živimo, jer mi pauri znamo živiti - nužda nas je naučila. A kad možemo živiti na 1 jutro po duši - kako nebi mogli kad bi imali duplo više zemlje i odplaćivali obroke.
Mi to želimo, da nam se ispuni želja, a valjda će nam i vlada ići na ruku i svojim znanjem i svojom jakošću.
Mi to želimo, a Bože daj, da ne ostane kod želje".
Ratar.